U praksi se veoma često dešava da lice koje želi da na određeni način raspolaže svojom imovinom za slučaj smrti ima dilemu da li je to bolje učiniti testamentom ili pak ugovorom o doživotnom izdržavanju, te ćemo u ovom tekstu objasniti prednosti i nedostatke od ova dva pravna posla.

Zakon o nasleđivanju RS reguliše oba pravna posla koja suštinski vode istom cilju, a to je da lice svoju imovinu raspodeli drugom licu nakon svoje smrti, ali imaju i bitne i suštinske razlike.

Pre svega treba skrenuti pažnju, da je u domaćoj praksi, veoma čest slučaj, da naslednici ostavioca, pa i sam ostavilac, insistiraju na sastavljanju ugovora o doživotnom izdržavanju verujući da je ugovor o doživotnom izdržavanju savršeniji pravni akt, koji je teže oboriti na sudu, od bilo kog oblika testamenta. No, sudska praksa je pokazala, da su slučajevi, u kojima su nezadovoljni naslednici, uspeli da ospore zakonitost testamenta koji je valjano sačinjen u odgovarajućoj zakonskoj formi, veoma retki i da se njihov broj takvih slučajeva kreće u izuzetno malim procentima uzimajući u obzir broj sačinjenih testamenata.

U svakom slučaju veoma je preporučljivo da stanke povere sastavljanje bilo kog od ovih akata, stručnom licu pre svega iz razloga sigurnosti kako ne bi došlo do grešaka koje bi mogle dovesti do pogrešnog tumačenja volje ostavioca odnosno primaoca izdržavanja, kao i iz razloga što stručno lice može da pouči stranke o tome kakve su posledice zaključenja jednog od ovih poslova i kakva su njegova dejstva.

Imajući u vidu da se radi o dva izuzetno opširna instituta u ovom tekstu daćemo samo osnovne i najvažnije karakteristike.

1. TESTAMENT

Pre svega moramo napomenuti da je testament pravni posao čija dejstva nastupaju tek posle smrti ostavioca, da je to dobročin pravni posao, odnosno da testamentarnom nasledniku nije nametnuta nikakva obaveza (osim opštih pravila koja propisuju da lice mora biti dostojno da nasledi ostavioca – tj da se ponaša pristojno prema njemu itd) kao i da je to jednostrani pravni posao, što znači da je za njegovo zaključenje dovoljno samo jedno lice tj ostavilac.

Zakon propisuje više formi u kojoj se može sačiniti testament i uslove za njihovo zaključenje, dok je u praksi je najrasprostranjeniji Alografski testament odnosno „pisani testament pred svedocima“ koji je po svojoj formi veoma siguran iz razloga što se zaključuje pred dva svedoka i njegovo zaključenje ne prate nikakvi administrativni troškovi (npr taksa za overu idr) kao kod nekih drugih formi testamenta. Zaključije se tako što zaveštalac pred dva svedoka, koji moraju da ispunjavaju određene uslove iz Zakona, izjavi da je unapred sastavljeni tekst testamenta pročitao i zatim izjavi da to predstavlja njegovu poslednju volju, nakon čega se isti potpisuje na testament a nakon toga testament potpisuju i prisutni svedoci.

Jedna od glavnih karatkeristika testamenta u odnosu na ugovor o doživotnom izdržavanju je ta što se testamentom ne mogu isključiti nužni naslednici iz nasleđivanja (što znači ako ostavilac testamentom raspolagao celokupnom imovinom a nije obuhvatio (ako je zaobišao) nužne naslednike oni mogu tražiti redukciju testamenta i na sudu dobiti nužni deo koji im po zakonu pripada). Zatim testament je znatno lakše opozvati nego ugovor, jer je dovoljno da ostavilac naknadno sačini novi testament (i tako poništi onaj prethodni), sastavi izjavu da opoziva raniji testament ili npr fizički uništi ranije napisani testament. Takođe ostavilac testament može opozvati i tako što će za života raspolagati (prodati, pokloniti) imovinom koja je predmet testamenta. Takođe ne treba zanemariti i činjenicu tajnosti kod testamenta jer naslednik ne mora znati da mu je ostavilac ostavio imovinu, a dok kod nekih oblika testamanta njegovu sadržinu može znati samo ostavilac.

Na kraju napominjemo da zaveštalac u testamentu ukoliko želi može ostaviti nalog ili predvideti nekakav uslov, kao i da može odrediti izvršioca testamenta, odnosno lice koje će se starati da se ostaviočeva poslednja volja izvrši baš onako kako je on želeo. Takođe izvršilac testamenta se ne mora prihvatiti te dužnosti.

2. UGOVOR O DOŽIVOTNOM IZDRŽAVANJU

Kao što i sam naziv kaže ugovor o doživotnom izdržavanju je po svojoj prirodi UGOVOR što znači da je za njegovo zaključenje potrebno dva lica (za razliku od testamenta) što samo po sebi isključije činjenicu tajnosti njegove sadržine. Dalje, za razliku od testamenta on proizvodi pravno dejstvo od dana zaključenja dok samo pravo svojine na imovini koja je njegov predmet prelazi na davaoca izdržavanja nakon smrti primaoca izdržavanja, što znači da za vreme života lica koje ostavlja imovinu, lice koje stiče tu imovinu ima obaveze koje mora da izvršava te je s obzirom na to ovaj ugovor teretan.

Dalje, ovaj ugovor je strogo formalan što znači da bi bio punovažan potrebno je da bude overen od strane javnog beležnika i da sadrži obavezne elemente. U skladu sa navedenim i raskid takvog ugovora je znatno teži neko što je to opozivanje testamenta te je i to jedna od bitnih razlika.

Na kraju, možda i najznačajnija razlika od testamenta je to, što je ugovor o doživotnom izdržavanju jedini pravni posao kojim se nužni naslednici mogu isključiti iz nasleđivnja voljom ostavioca. To praktično znači da nužni naslednik neće imati pravo na nužni deo koji mu po Zakonu pripada, ako je ostavilac svu svoju imovinu ostavio trećem licu na osnovu ovog ugovora.

Takođe, bitno je napomenuti da je prilikom sastavljanja ovog ugovora poželjno tačno definisati šta su sve obaveze davaoca izdržavanja koje on ima prema primaocu izdržavanja kao bi se izbegli eventualni sporovi oko toga dal je ugovor izvršen kako treba, s tim ukoliko se to i propusti Zakon predviđa da je obaveza davaoca izdržavanja „obezbeđivanje stanovanja, hrane, odeće i obuće, odgovarajuću negu u bolesti i starosti, troškove lečenja i davanja za svakodnevne uobičajene potrebe”.

REZIME:

Iz svega navedenog jasno je da svaki od ovih akata ima svoje prednosti i mane i te je na samom ostavicu odluka koji je od njih koristiti u zavisnosti od svojih potreba i želja. Oba pravna posla su pravno sigurna ukoliko su zaključena u odgovarajućoj formi, prednost testamenta je što se lako zaključuje i isto tako lako opoziva i što nema dodatnih troškova prilikom zaključenja (kao trošak overe ugovora o doživotnom koji je prilično visok), što njegova sadržina može biti tajna do njegovog otvaranja nakon smrti ostavioca, dok ugovor o doživotnom izdržavanju pruža mogućnost ostaviocu da isključi nužne naslednike iz nasleđivanja i pruža jedan vid sigurnosti da će ga neko paziti i negovati za života jer je davalac izdržavanja na to obavezan samim ugovorom i snosi rizik raskida istog u slučaju da ne ispunjava svoje ugovorne obaveze.

U svakom slučaju, na ostaviocu je da proceni koji će pravni posao koristiti u zavisnosti kakve efekte želi da postigne te je svakako preporučljivo da se pre zaključenja bilo kog od ova dva posla posavetuje sa stručnim licem.

Aleksandar Sarić, advokat